Хранитељи из душе

10. јули 2008.

ВРАЊЕ - "Нека децa су другачија, мање здрава и мање снажна, али то сигурно не значи да су ничија и мање важна." Ово је реченица коју Снежана Накић стално понавља и која је њена водиља, док се бори да у живот деце са посебним потребама унесе бар мало радости. Јер, однедавно, ова деца имају у Врању свој кутак.
Снежана Накић је, иначе, директорка Центра за развој локалних услуга социјалне заштите у Врању. Иза овог гломазног и рогобатног назива "крије" се некадашњи Дом за незбринуту децу "Оливера Верица Ђорђевић", који је то престао да буде 31. јануара ове године.
- Децу која су била у Дому сместили смо у хранитељске породице, али је потреба за нашим услугама и даље остала. Тако смо наставили да накратко прихватамо децу без родитељског старања, злостављане и занемариване, несрећнике са улице, жртве насиља, старе и изнемогле. У овом тренутку код нас је 22 таквих људи, а од фебруара их је било укупно 175 - набраја Снежана Накић.
Енергична и предузимљива, није се, међутим, задовољила да 23 запослених ради само то. Написала је пројекат, послала га на праву адресу и од Фонда за социјалне иновације добила два милиона динара да реализује идеју да деци са посебним потребама направи дневни боравак.
- Прво смо од тих средстава купили наменско возило које децу довози и одвози, онда смо оплеменили простор, купили играчке, клима-уређај, намештај и позвали родитеље да доведу своју децу. Наравно, подразумева се да смо се у међувремену едуковали за то, посетили Центар у Младеновцу, који се већ 19 година бави тиме - каже Снежана Накић.
Тренутно, свакодневно долази једанаесторо деце, мада их, према званичној евиденцији, има 70. Наша саговорница претпоставља да их има много више.
- Неки вероватно не знају да уопште постоји овако нешто, а други се и стиде да своју децу "покажу". Вероватно има и оних који немају поверења у нас. Ево, ја их позивам да дођу и увере се сами како радимо - отворена је Снежана Накић.
А да се ради озбиљно - ради се. Тим дефектолога, педагога, социјалних радника, васпитача, свакодневно је са децом. Од 9.30 па све до 15 часова, у весело опремљеним просторијама организују се живе активности: Милица црта, Милена боји, Мији читају причице, са Стефаном раде вежбе. Онда гледају цртаће, слушају музику, играју, а ако некоме ни то није занимљиво, онда иду са васпитачем у двориште - на љуљање и клацкање. Опет, ако се неко умори, може да прилегне у "плавој" собици.
- Били смо недавно на "Данима планете" у Београду. Посетили смо Зоолошки врт, шетали Кнез Михаиловом. Не могу да вам опишем колико су деца била срећна. Ево, сад планирамо да их водимо на излет на Власину и на Александровачко језеро. Морамо да покажемо људима да су та деца ту и да имају подједнаке потребе као и остала деца и да то нису никакве посебне ни нарочите потребе - одлучна је Снежана Накић.
Можда у овој причи стварно не би било ништа посебно, да није толике енергије и предузимљивости ове жене. Она има још "милион" планова како да још више обрадује ову дечицу и помогне им. Што је најважније, нису то само планови, она и конкретно ради. Није је срамота да покуца на било чија врата, па и више пута ако треба. Неко ће већ да чује.

ПРОМЕНА
ДА деца овде стварно радо долазе и да им боравак и те како годи показује и случај малог Стефана. Њега овде доводи мајка Ирена.
- Сваког јутра ми показује сат и каже да се спрема за школицу. Много се променио набоље откад долази овде. Научио је много ствари, веселији је, има више воље да ради ствари за које сам раније морала сатима да га молим - искрена је Ирена.