Profesor Zoran Stanković, predsednik Koordinacinog tela sahranjen u Aleji zaslužnih građana uz vojne počasti

11. Oktobar 2021.

Zoranu Stankoviću, predsedniku Koordinacionog tela za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, počast na Komemoraciji odale su porodica, rodbina, ministar odbrane i brojne kolege sa kojima je u svojoj bogatoj višedecenijskoj karijeri radio i sarađivao. Komemoracija je održana u Domu vojske Srbije.

Na Komemoraciji su o profesoru Stankoviću govorili, potpukovnik Miroslav Sekuloski, zamenik načelnika VMA, brigadni general, prof. dr Dragan Dinčić i Danijela Nenadić, direktorka Službe Koordinacionog tela.

Govor Danijele Nenadić prenosimo u celosti:

„Poštovana Marina, Iva, Ina, baka Rado, Danijele, Nikola, Mihajlo i Danilo,

Poštovana porodico i prijatelji,

Poštovane kolege,

Imam tešku ali časnu dužnost da se u ime Koordinacionog tela i građana Preševa, Bujanovca i Medveđe danas oprostim od profesora Stankovića. Bila je čast razgovarati sa profesorom i zato je danas u ovom trenutku posebno teško govoriti.

Napustio nas je naš dobri, cenjeni i voljeni profesor Stanković, veliki čovek, vrhunski stručnjak, odani prijatelj i posvećeni suprug, sin, otac i deda. Njegov odlazak nemerljiv je gubitak za sve koji su ga i na tren upoznali, za sve kojima je pomogao, za sve za koje je imao blagu reč i sa kojima je radio a naročito za one za koje je živeo – za njegovu porodicu.

Beskrajno mi je žao i neizmerno teško što danas govorim o profesoru Stankoviću na ovaj način. Nadali smo se da će i ovu bitku dobiti i da će se pojaviti na vratima kancelarije nasmejan i vedar, da će nas zadirkivati i pričati anegdote po kojima ćemo ga pamtiti, da će nas nazivati korisno dosadnim saradnicima, da ćemo od njega još učiti, jer smo od profesora imali svi još toliko toga da naučimo.

Profesor Stanković je u Koordinaciono telo prvi put ušao pre 9 godina. Jednostavno, tiho, bez pompe. Takav je bio. Rekli bi običan čovek iz susedstva. Slušao je, posmatrao, promišljao, razgovarao. Nikada za ovih kratkih devet godina nije povisio ton, nikada nikome nije rekao ružnu reč.

Pomagao je svima, poznatima i nepoznatima. Ljude nije razlikovao po naciji, veri, boji kože, po obrazovanju i statusu. Pričao je jednako sa ljudima na svojoj Vidikovačkoj pijaci, sa majkama čiju je decu obdukovao, sa građanima u Levosoju, Trnovcu, Miratovcu, Gajtanu, sa kolegama, političarima, diplomatama. Bio je iskren. Beskompromisno iskren i onda kada je to moglo da bude na njegovu štetu. Svi sa kojima je sarađivao su znali da profesor uvek govori istinu i zbog toga su ga izuzetno i još više poštovali.

Voleo je svoju državu, voleo je svoj Momin kamen, bio je ponosan na svoje poreklo i svoje roditelje. Voleo je jug Srbije, razumeo je jug Srbije i zato će ga svi građani juga Srbije pamtiti kao čestitog, otvorenog, spremnog na razgovor i zato će biti nemoguće nadoknaditi njegov odlazak sa mesta predsednika Koordinacionog tela.

Sa profesorom smo proveli dobrih, ali kratkih 9 godina.

Izgubili smo velikog čoveka, izgubili smo veliku podršku, svi mi koji smo sa njim u ovoj poslednjoj stranici njegovog profesionalnog života radili.

Profesor je pre i iznad svega bio čovek. Čovek vredan svakog poštovanja. Obrazovan, stručan, pošten, vredan, čestit, strpljiv. Bio je veseljak, spreman da sa nama zapeva. Bio je brižan, svaku je našu muku saslušao. Znao je imena sve naše dece, brinuo je o nama kao o svojima.

Neizmerno je voleo i čuvao svoju porodicu. Supruga, ćerke, majka bili su najvažniji u njegovom životu. O unucima je pričao sa ogromnom ljubavlju i ponosom. Uživao je da ih gleda kako rastu, radovao se svakom njihovom uspehu, strepeo nad svakom njihovom bolešću.

Profesore naš dobri,

Iza Vas ostaje život vredan poštovanja i divljenja, sećanje na vek pun ostvarenih ciljeva. Ali, ostaje i praznina koje reči ne mogu da popune.

Zato putujte profesore.

Nikada Vas nećemo zaboraviti.

Neka Vam je večna slava i hvala“, zaključila je Nenadić.

Profesor Zoran Stanković, predsednik Koordinacionog tela, sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Nakon počasne paljbe i svih vojnih počasti, ka večnoj kući, profesora Stankovića su ispratili porodica, prijatelji, kolege i mnogobrojni građani.

Izvor: Koordinaciono telo