Arhiva vesti
                   

Hranitelji iz duše

10. Juli 2008.

VRANjE - "Neka deca su drugačija, manje zdrava i manje snažna, ali to sigurno ne znači da su ničija i manje važna." Ovo je rečenica koju Snežana Nakić stalno ponavlja i koja je njena vodilja, dok se bori da u život dece sa posebnim potrebama unese bar malo radosti. Jer, odnedavno, ova deca imaju u Vranju svoj kutak.
Snežana Nakić je, inače, direktorka Centra za razvoj lokalnih usluga socijalne zaštite u Vranju. Iza ovog glomaznog i rogobatnog naziva "krije" se nekadašnji Dom za nezbrinutu decu "Olivera Verica Đorđević", koji je to prestao da bude 31. januara ove godine.
- Decu koja su bila u Domu smestili smo u hraniteljske porodice, ali je potreba za našim uslugama i dalje ostala. Tako smo nastavili da nakratko prihvatamo decu bez roditeljskog staranja, zlostavljane i zanemarivane, nesrećnike sa ulice, žrtve nasilja, stare i iznemogle. U ovom trenutku kod nas je 22 takvih ljudi, a od februara ih je bilo ukupno 175 - nabraja Snežana Nakić.
Energična i preduzimljiva, nije se, međutim, zadovoljila da 23 zaposlenih radi samo to. Napisala je projekat, poslala ga na pravu adresu i od Fonda za socijalne inovacije dobila dva miliona dinara da realizuje ideju da deci sa posebnim potrebama napravi dnevni boravak.
- Prvo smo od tih sredstava kupili namensko vozilo koje decu dovozi i odvozi, onda smo oplemenili prostor, kupili igračke, klima-uređaj, nameštaj i pozvali roditelje da dovedu svoju decu. Naravno, podrazumeva se da smo se u međuvremenu edukovali za to, posetili Centar u Mladenovcu, koji se već 19 godina bavi time - kaže Snežana Nakić.
Trenutno, svakodnevno dolazi jedanaestoro dece, mada ih, prema zvaničnoj evidenciji, ima 70. Naša sagovornica pretpostavlja da ih ima mnogo više.
- Neki verovatno ne znaju da uopšte postoji ovako nešto, a drugi se i stide da svoju decu "pokažu". Verovatno ima i onih koji nemaju poverenja u nas. Evo, ja ih pozivam da dođu i uvere se sami kako radimo - otvorena je Snežana Nakić.
A da se radi ozbiljno - radi se. Tim defektologa, pedagoga, socijalnih radnika, vaspitača, svakodnevno je sa decom. Od 9.30 pa sve do 15 časova, u veselo opremljenim prostorijama organizuju se žive aktivnosti: Milica crta, Milena boji, Miji čitaju pričice, sa Stefanom rade vežbe. Onda gledaju crtaće, slušaju muziku, igraju, a ako nekome ni to nije zanimljivo, onda idu sa vaspitačem u dvorište - na ljuljanje i klackanje. Opet, ako se neko umori, može da prilegne u "plavoj" sobici.
- Bili smo nedavno na "Danima planete" u Beogradu. Posetili smo Zoološki vrt, šetali Knez Mihailovom. Ne mogu da vam opišem koliko su deca bila srećna. Evo, sad planiramo da ih vodimo na izlet na Vlasinu i na Aleksandrovačko jezero. Moramo da pokažemo ljudima da su ta deca tu i da imaju podjednake potrebe kao i ostala deca i da to nisu nikakve posebne ni naročite potrebe - odlučna je Snežana Nakić.
Možda u ovoj priči stvarno ne bi bilo ništa posebno, da nije tolike energije i preduzimljivosti ove žene. Ona ima još "milion" planova kako da još više obraduje ovu dečicu i pomogne im. Što je najvažnije, nisu to samo planovi, ona i konkretno radi. Nije je sramota da pokuca na bilo čija vrata, pa i više puta ako treba. Neko će već da čuje.

PROMENA
DA deca ovde stvarno rado dolaze i da im boravak i te kako godi pokazuje i slučaj malog Stefana. Njega ovde dovodi majka Irena.
- Svakog jutra mi pokazuje sat i kaže da se sprema za školicu. Mnogo se promenio nabolje otkad dolazi ovde. Naučio je mnogo stvari, veseliji je, ima više volje da radi stvari za koje sam ranije morala satima da ga molim - iskrena je Irena.