BEKIM FEHMIU – BOGATSTVO IZGUBLjENO U TIŠINI

Italijanska organizacija Asocijacija Trentina i Balkana (Associazione Trentino con i Balcani) priredila je izložbu o velikom glumcu, Bekimu Femijiu, njegovom životu i profesionalnom usponu. Kroz izložene lične stvari i predmete izuzetnog glumca, prožimaju se njegova privatna strana, o kojoj veoma malo znamo i njegovo javno delanje jedinstveno u  jugoslovenskom i prepoznatljivo u svetskom glumištu.

U razgovoru sa jednim od organizatora izložbe Ilijom Petronijevićem, zavirili smo u trenutke nastanka i načine realizacije izložbe. Ideja o izložbi nastala je pre četiri godine tokom skupa na kojem su učestovali mladi iz regiona. Promišljajući teme i načine bavljenja bliskom prošlošću, pokušavajući da pronađu niše koje bi mogle da budu zajedničke svim ljudima na ovim prostorima, oko kojih bi postojala neka vrsta konsenzusa i pozitivnih osećanja, tragajući za nečim što je utkano u naša iskustva, rodila se ideja da se život ovog velikog glumca i čoveka predstavi kroz, u svakom smislu, posebnu izložbu.

Kako bi posetiocima izložbe „Bekim Fehmiu – Bogatstvo izgubljeno u tišini” Bekimov život predstavili što verodostojnije, korišćeni su različiti izvori, od Arhiva Jugoslovenske kinoteke preko privatne kolekcije u posedu njegove porodice. Važno je istaći da je jedan deo izložbe oplemenjen fotografijama mesta koje su napravili mladi aktivisti a u kojima je Bekim živeo i fotografišući kuće i ulice u kojima je odrastao. 

Prikupljajući materijal i pripremajući izložbu uspostavljena je saradnja sa Bekimovom porodicom. „Najviše smo sarađivali sa Brankom Petrić i Uliksom. Pre svega oni su sjajni ljudi! Sa njima dok radite sve vreme učite različite stvari, neke profesionalne i neke ljudske. Pristojnost i lepo vaspitanje, prijatnost, iskrena komunikacija, dobronamernost je sve vreme prisutna”, kaže Ilija Petronijević. „Kada uđete u njihov porodični krug kao da ste potopljeni u neku drugačiju atmosferu. Verujemo da je njenoj izgradnji dosta doprineo i Bekim. Imali smo osećaj da na taj način, kroz samu tu atmosferu punu međusobnog poštovanja i razumevanja, imamo privileguju da indireknto upoznamo i Bekima,” dodaje Petronijević.

Priprema izložbe, a naročito saradnja sa njegovom porodicom, bila je obavijena spletom najrazličitijih emocija. „Ono što nas je od početka mučilo jeste odgovornost koju imamo prema Bekimovoj porodici i Bekimu jer se bavimo životom čoveka koji se svojim načinom postojanja, svojim jakim simboličkim gestovima upisivao u istoriju jedne zemlje i na kraju postao neka vrsta orjentira za ono što je etičko ponašanje u turbulentnim vremenima. Trebalo je uraditi nešto što će biti dostojno takvog životnog uloga. Najiskrenije smo ušli u ceo ovaj proces sa željom da ni na koji način ne kompromitujemo ono što su osnovne vrednosti koje je Bekim praktikovao u svom životu. Izložba je u svakom svom aspektu, od pripreme do realizacije, morala da odgovori na ovaj zahtev “, ističe Petronijević.

Izložbena postavka svedočanstava o Bekimu, njegovom životu i karijeri, privatnom i javnom životu bila je prikazana publici u Beogradu i Prištini, i u oba grada reakcije su bile tople, dirljive i emotivno snažne.  Inicijatori ovog događaja donekle su i slutili da će reakcije biti pozitivne s obzirom na to da je vest o Bekimovoj smrti u beogradskim i prištinskim medijima odjeknula sa setom, kao jauk i žal za preranim gubitkom aktera jedne tragedije koja zaslužuje iskreno i veliko poštovanje.

„Poruka izložbe je da je teško ali moguće, a za neke ljude i nužno, da budete čovek u trenucima kada društva pokazuju svoju iracionalnu i destruktivnu stranu. Bekim je insistirao na tome. I u toj oluji koja je jurila u jednom pravcu i rušila sve pred sobom, a čije ćemo razmere videti tek u opustošenom pejzažu Balkana koji nam se tek sad, poslednjih godina pomalja pred očima, treba ostati čovek. Mislimo da je Bekim sve vreme to pokušavao, svakako ne bez posledica po sebe i ne bez lomova. Stajati nasuprot tom opštem strujanju ludila u jednom pravcu nije lako. Ali taj njegov gest je vrednost, to je ulog za koji mi verujemo da treba da bude gradivna jedinica nekog budućeg Balkana. Dakle, ova izložba je priča o prošlosti, o životu jednog čoveka, ali ne samo to; ona je i  ulog za budućnost.”

Verujemo da će izložba biti prikazana i mladima na jugu Srbije, koji će moći da se potajno uvuku u skrivene pore Bekimovog života, i da će oslušnuti njegove tihe, gotovo nečujne poruke i tako uspeti da strgnu teške okove nepoverenja. A šta bi mogli da nauče iz Bekimovog života tom prilikom? Mogli bi da nauče  da su „...poštovanje i međusobno razumevanje preduslov za sve u životu. A onda, ako malo duže gledaju u pravcu Bekimovog života i vrednosti koje je on živeo možda za sekund ugledaju i deo sopstvene budućnosti u kojoj grube podele neće biti prosta činjenica njihove svakodnevice”, zaključuje Petronijević.  

Bekim je nevidljivi most koji spaja dva naroda, on je emocija koja nam je potrebna za shvatanje smisla zajedničkog života, on je razumevanje koje nam nedostaje da bismo živeli bolje, lepše i plemenitije.  Gubitak ovakvog čoveka opomena je svima nama. Kao da nam kazuje da život treba posvetiti ljubavi, razumevanju, toplini i poštovanju. Sve ostalo su manje značajne sitnice i koje će se ostvariti same po sebi.

Autorka teksta: Milica Rodić

Izvor: Služba Koordinacionog tela