Професор Зоран Станковић, председник Координациног тела сахрањен у Алеји заслужних грађана уз војне почасти

11. октобар 2021.

Зорану Станковићу, председнику Координационог тела за општине Прешево, Бујановац и Медвеђа, почаст на Комеморацији одале су породица, родбина, министар одбране и бројне колеге са којима је у својој богатој вишедеценијској каријери радио и сарађивао. Комеморација је одржана у Дому војске Србије.

На Комеморацији су о професору Станковићу говорили, потпуковник Мирослав Секулоски, заменик начелника ВМА, бригадни генерал, проф. др Драган Динчић и Данијела Ненадић, директорка Службе Координационог тела.

Говор Данијеле Ненадић преносимо у целости:

„Поштована Марина, Ива, Ина, бака Радо, Данијеле, Никола, Михајло и Данило,

Поштована породицо и пријатељи,

Поштоване колеге,

Имам тешку али часну дужност да се у име Координационог тела и грађана Прешева, Бујановца и Медвеђе данас опростим од професора Станковића. Била је част разговарати са професором и зато је данас у овом тренутку посебно тешко говорити.

Напустио нас је наш добри, цењени и вољени професор Станковић, велики човек, врхунски стручњак, одани пријатељ и посвећени супруг, син, отац и деда. Његов одлазак немерљив је губитак за све који су га и на трен упознали, за све којима је помогао, за све за које је имао благу реч и са којима је радио а нарочито за оне за које је живео – за његову породицу.

Бескрајно ми је жао и неизмерно тешко што данас говорим о професору Станковићу на овај начин. Надали смо се да ће и ову битку добити и да ће се појавити на вратима канцеларије насмејан и ведар, да ће нас задиркивати и причати анегдоте по којима ћемо га памтити, да ће нас називати корисно досадним сарадницима, да ћемо од њега још учити, јер смо од професора имали сви још толико тога да научимо.

Професор Станковић је у Координационо тело први пут ушао пре 9 година. Једноставно, тихо, без помпе. Такав је био. Рекли би обичан човек из суседства. Слушао је, посматрао, промишљао, разговарао. Никада за ових кратких девет година није повисио тон, никада никоме није рекао ружну реч.

Помагао је свима, познатима и непознатима. Људе није разликовао по нацији, вери, боји коже, по образовању и статусу. Причао је једнако са људима на својој Видиковачкој пијаци, са мајкама чију је децу обдуковао, са грађанима у Левосоју, Трновцу, Миратовцу, Гајтану, са колегама, политичарима, дипломатама. Био је искрен. Бескомпромисно искрен и онда када је то могло да буде на његову штету. Сви са којима је сарађивао су знали да професор увек говори истину и због тога су га изузетно и још више поштовали.

Волео је своју државу, волео је свој Момин камен, био је поносан на своје порекло и своје родитеље. Волео је југ Србије, разумео је југ Србије и зато ће га сви грађани југа Србије памтити као честитог, отвореног, спремног на разговор и зато ће бити немогуће надокнадити његов одлазак са места председника Координационог тела.

Са професором смо провели добрих, али кратких 9 година.

Изгубили смо великог човека, изгубили смо велику подршку, сви ми који смо са њим у овој последњој страници његовог професионалног живота радили.

Професор је пре и изнад свега био човек. Човек вредан сваког поштовања. Образован, стручан, поштен, вредан, честит, стрпљив. Био је весељак, спреман да са нама запева. Био је брижан, сваку је нашу муку саслушао. Знао је имена све наше деце, бринуо је о нама као о својима.

Неизмерно је волео и чувао своју породицу. Супруга, ћерке, мајка били су најважнији у његовом животу. О унуцима је причао са огромном љубављу и поносом. Уживао је да их гледа како расту, радовао се сваком њиховом успеху, стрепео над сваком њиховом болешћу.

Професоре наш добри,

Иза Вас остаје живот вредан поштовања и дивљења, сећање на век пун остварених циљева. Али, остаје и празнина које речи не могу да попуне.

Зато путујте професоре.

Никада Вас нећемо заборавити.

Нека Вам је вечна слава и хвала“, закључила је Ненадић.

Професор Зоран Станковић, председник Координационог тела, сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Након почасне паљбе и свих војних почасти, ка вечној кући, професора Станковића су испратили породица, пријатељи, колеге и многобројни грађани.

Извор: Координационо тело