НАСИЉЕ НАД ЖЕНАМА И НА ЈУГУ СРБИЈЕ ТУЖНА БРОЈКА У СТАТИСТИЦИ

Бујановац – Београд -  Од почетка 2022. године преко 70 жена позвало је СОС телефон Одбора за људска права у Врању и затражило помоћ и подршку због породичног и партнерског насиља, а од тог броја 36 жена се први пут обратило за помоћ, показују подаци Одбора за људска права.

О разлозима због којих жена трпи насиље, о заштити жртава, али и о постојању и непримењивању закона у случајевима насиља у породици Сузана Антић Ристић из Одбора за људска права каже да је статистика поражавајућа.

“ Само до августа регистровано је укупно 430 позива, а помоћ и подршку је затражило 70 жена. У тим разговорима 18 малолетне деце у оквиру породица је индиректно било изложено насиљу“, каже она.

Од почетка године 57 жена је тражило помоћ тражећи информације о својим правима, док је 51 жена имала потребу за психосоцијаном подршком.

“Када жена трпи насиље, када је под траумом, она не зна шта треба да напише надлежним институцијама, па се наша подршка састоји и у томе да напишемо допис, захтев, све што јој је потребно”, појашњава Антић Ристић.

Нагласила је да друштво мора да верује свакој жени која пријави насиље, а да је најбитније да жени верују и надлежне институције – Полиција, Центар за социјални рад и тужилаштво, што, како је рекла, на југу Србије често није случај.

“Колико се не верује жртви говори и случај из Бујановца и рад појединаца у институцијама. Након трогодишњег рада Одбора са жртвом насиља и њеног изласка из тог насиља, уследила је приватна кривична тужба за клевету од стране радника Центра за социјални рад у Бујановцу која је упућена и Одбору за људска права и самој жртви. Дакле, то је стручни радник у установи која по закону треба да штити такву жену, жртву насиља, а она је тужена да их је оклеветала и да је говорила неистину”, каже  Антић Ристић.

Насиље у пордици је тема која је стално актуелна у друштву, а неретко се у окружењу могу чути реченице “ досадни сте са тим насиљем у породици”.Колико је важно да се о насиљу у породици прича нарочито у конзервативним срединама где жене живе у окружењу у коме су главе породице стара лица, свекар или свекрва, односно муж, говори и податак да СОС телефон у Врању све чешће зову и жене из мултиетничких средина попут Бујановца и Прешева.

“Неколико пута је звала жена из Прешева која је уз превод другарице емотивно описивала насилнички догађај. Њена жеља да из тога изађе је толико јака да је пристала да укључи неког трећег како би пронашла помоћ. А то су тако емотивни тренуци за жртву. Зато је важно отварање мултиетничког СОС телефона како би се пребродила та језичка баријера и жене осећале већу сигурност и подршку”,истиче она.

Проблем насиља над женама није проблем који треба да остане у четири зида, сматра Антић Ристић додајући да је податак да је током ове године преко 20 жена убијено у породичном и партнерском насиљу.

Разлози због којих жена трпи насиље су, према речима наше саговорнице бројни, али они који се из разговора са женама издвајају јесу очување породице на окупу, финансијска независност и стид од окружења.

“У принципу нам жене кажу да због деце годинима трпе насиље. На све начине, чак и мењајући себе покушавају да сачувају породицу. Стиде се и да проговоре о томе бојећи се осуде друштва и окружења, јер смо ми патријархална средина. Тај менталитет, укорењени патријархални став према жени, њеном положају у породици и друштву је највећа сметња код нас. Нико не сме да трпи насиље ни због кога и то је оно на чему инсистирамо када разговарамо са жртвама. Јер, дете ће бити срећно када види насмејане родитеље, све супротно од тога је варка због које цела породица трпи”, истиче Антић Ристић.

Објашњава да жене не пријављују насиље из најразличитијих разлога, јер је сваки случај индивидуалан и сваки насилник другачији.

“Често нас питају да ли је ово што он мени ради насиље’? Оне живе у свакодневном насиљу, па га и не препознају. У тежњи да сачувају породицу имају терет да развлаче тај простор и налазе изговоре у нади да ће бити боље, што је велика замка”, додаје она.

Навела је да је према Истанбулској конвенцији, чији је Србија потписник, у једном делу изричито речено да је задатак свих земаља потписница да раде на побољшању свести у друштву према положају жена.

 “С обзиром на информације које имамо о убијеним женама и броју жена које су и даље изложене том насиљу, али и о поступању појединаца у институцијама према женама жртвама насиља кад пријаве породично насиље, ми некако назадујемо”, наводи саговорница.

Закони постоје и то они који се односе на спречавање насиља у породици, али додаје, проблем је у њиховој или лошој или никаквој примени.

“Чак и кад полиција добро одради свој део посла стижемо до тужилаштва које одлучи или да упозори насилника или га преблаго казни. У закону пише ефикасна примена и заштита. Шта је ефикасно кад нас жена позове и каже 20 пута сам звала полицију, они дођу и упозоре насилника, јер тужилац каже да нема дела. Упозорење полиције и тужиоца је послеђих година толико често да је то шокантно. Они су нашли други начин да примењују закон тако што само упозоре насилника кад изађу на терен након пријаве насиља”, рекла је она.

Посебан разлог за бригу види и у заштити насилника због пријатељских веза у надлежним институцијама.

“Неретко нам се дешава да нас жена позове и каже “он има пријатеље у полицији”. То је страшно.Траже подршку истичући да немају подршку система и тада ми јаче наступамо”, каже Антић Ристић.

Неретко економски зависне од насилника и немајући храбрости да иступе, жене остају у породици све док не постану тужна бројка у статистици, а питање одговорности појединаца у надлежним институцијама нико не поставља.

“У Врању за две године имамо две убијене жене у породичном и партнерском насиљу и до данас немамо обраћање надлежних институција. Како су убијене, под којим околностима, да ли су тражиле помоћ од институција и шта су оне предузеле су питања без одговора. Сви ћуте. Нема ниједног покренутог дисциплинског поступка за неадекватно поступање и примену закона и заштите жртве насиља, нити да је неко кажњен”, закључује Сузана Антић Ристић.

Подсетила је да жене из Бујановца, Врања, Владичиног Хана, Босилеграда, Сурдулице и Трговишта партнерско насиље могу да пријаве бесплатним позивом СОС телефоона на број 0800 001 017.

Извор: Бујановачке, Координационо тело